ISO 21940-21: Механичке вибрације – Балансирање ротора – Део 21: Опис и евалуација машина за балансирање

Резиме

ISO 21940-21 је кључни стандард и за произвођаче и за кориснике машине за балансирањеОн пружа стандардизовани скуп процедура за описивање техничких карактеристика машине за балансирање и, што је још важније, за верификацију њених перформанси. Стандард наводи специфичне тестове који се изводе коришћењем калибрисаних тест ротора како би се доказало да је машина способна да мери и смањује неравнотежу до одређеног нивоа тачности. Усклађеност са овим стандардом осигурава да машина за балансирање испуњава међународно договорене критеријуме перформанси, дајући корисницима поверење у њену прецизност и поузданост.

Садржај (концептуална структура)

Стандард је структуриран тако да обухвата и опис машине и ригорозне процедуре испитивања потребне за сертификовање њених перформанси:

1. 1. Обим и опис машине:

   Ово почетно поглавље јасно дефинише применљивост стандарда, наводећи да се он примењује на све типове машина за балансирање – и оне са тврдим и оне са меким лежајевима – које се користе за балансирање крутих ротора. Оно успоставља формални оквир за то како произвођач мора да опише и специфицира техничке карактеристике машине. Ове обавезне информације укључују физички капацитет машине (минимална и максимална маса ротора, пречник и дужина), опсег њене радне брзине, тип погонског система (нпр. каишни погон, крајњи погон) и спецификације њеног мерног система. Ово осигурава да сваки корисник или купац има јасан, стандардизован скуп техничких података за процену погодности машине за њихове специфичне роторе.

2. 2. Доказивање ротора и тестних маса:

   Ово кључно поглавље детаљно описује спецификације за алате који се користе за евалуацију машина: ротор за испитивање и тест масе. Ротори за испитивање нису типични производни ротори; то су прецизно обрађени, димензионално стабилни артефакти са изузетно ниским нивоом резидуалне неравнотеже. Стандард прописује строге захтеве за њихов дизајн, материјал и површинску обраду како би се осигурало да су стабилни и да не уносе грешке у тест. Такође налаже да тест масе, које се користе за уношење познате количине неравнотеже, морају бити калибрисане и да се могу пратити до националног стандарда. Стандардизацијом опреме за испитивање, стандард осигурава да су тестови перформанси поновљиви и упоредиви на различитим машинама и локацијама.

3. 3. Тестови перформанси:

   Ово поглавље чини практичну основу стандарда, пружајући детаљну, корак-по-корак методологију за низ обавезних тестова који објективно квантификују перформансе машине за балансирање. Два главна теста су:

   • Минимално достижна преостала неравнотежа (MARU): Ово је врхунски тест осетљивости и прецизности машине. Користећи већ добро избалансирани ротор за тестирање, тест мери најмању количину преостали дисбаланс коју машина може више пута и поуздано да покаже. Ова вредност ефикасно представља електронски и механички „праг шума“ машине, дефинишући апсолутну границу њених могућности мерења.
   • Тест коефицијента смањења неравнотеже (URR): Овај тест је директна мера тачности и ефикасности машине. Почиње додавањем познатог дисбаланса на ротор који се тестира. Машина мери овај дисбаланс и израчунава потребну корекцију. Након што се примени ова једнократна корекција, поново се мери преостали дисбаланс. URR је проценат за који је дисбаланс смањен. На пример, URR од 95% значи да је машина успешно уклонила 95% почетног дисбаланса у једном кораку, што указује на веома прецизну и ефикасну машину.

   Стандард такође одређује и друге виталне тестове, као што су они за способност раздвајања равни (осигуравање да машина са две равни може правилно да разликује статичку неравнотежу и неравнотежу пара) и за конзистентне перформансе у целом опсегу радних брзина машине.

4. 4. Критеријуми прихватања и документација:

   Ово последње поглавље даје дефинитивне критеријуме за пролазак/неуспех за тестове перформанси. На пример, одредиће минимални прихватљиви проценат за URR тест (често 95% или више) који машина мора да постигне да би се сматрала усклађеном. MARU вредност машине није сам по себи критеријум за пролазак/неуспех, већ је декларисана вредност која квантификује осетљивост машине. Коначно, стандард налаже креирање свеобухватног извештаја о испитивању који документује услове сваког теста и његове резултате. Овај извештај служи као званични сертификат о перформансама, пружајући крајњем кориснику гаранцију да су могућности машине верификоване у складу са ригорозном, међународно признатом процедуром.

Кључни концепти

• Машине са тврдим лежајевима у односу на машине са меким лежајевима: Стандард се примењује на оба типа. Машине са тврдим лежајевима су много чешће; оне мере центрифугалне силе и трајно су калибрисане. Машине са меким лежајевима мере померање и захтевају калибрацију за сваки специфични тип ротора.
• MARU (Минимално достижна преостала неравнотежа): Ово је најважнији показатељ перформанси машине за балансирање. Он представља „ниво буке“ машине – најмањи дисбаланс који може поуздано да детектује.
• URR (Стојник смањења неравнотеже): Ова метрика доказује *тачност* прорачуна неравнотеже машине. Висок URR значи да је корекција „првог ударца“ машине веома ефикасна, што доводи до ефикасног процеса балансирања.
• Доказни тестови: Стандард се заснива на скупу практичних, поновљивих тестова коришћењем стандардизованог тест ротора. Ово пружа објективну и упоредиву методу за процену било које машине за балансирање, без обзира на произвођача.

← Назад на главни индекс